Sve je počelo čekanjem u redu za vizu. Tridesetoro ljudi ispred mene. Gospodja sa moje leve strane počinje da iznosi svoja iskustva sa raznim ambasadama što me potseti na poznanika koji je krajem devedesetih na svaki način pokušavao da ode iz zemlje. Čekajući pred mnogim ambasadama sakupio je veliki broj zanimljivih priča koje je kasnije publikovao u knjizi, "Priče iz redova za vize". Gospodja levo od mene nije završila ni uvodni deo, a ja sam već bio pred šalterom. Dodjite po vizu sutra, tačno u podne. Da je moj prijatelj čekao u redu za švajcarsku vizu, ne bi imao ni za kratku priču.
Vlada Zahorec i Južnoslovenski kulturni forum pozvali su me da bacim "Pogled preko granice". Ispod ruke nosim deo svoje fotografske kolekcije, u drugoj ruci pasoš koji pružam cariniku. Lista prazne stranice, bira jednu i udara pečat. Prvi posle 18 godina.
Naš tramvaj, "osmica", koja vozi do galerije u kojoj treba da postavim izložbu kasni "već" tri minuta. U tom trenutku ispred nas se zaustavlja "trojka". Vlada je nervozan. - Nešto nije u redu, trojka ne staje na ovoj stanici. - Slušaj, kažem, možda se nešto desilo pa su ubacili trojku umesto osmice, a nisu stigli da jave, na kraju, ako osmicu podeliš na pola po vertikali, dobijaš trojku, pa… - Zorane, prekida Vlada moju kombinatoriku gledajući me pomalo sažaljivo, ta vrsta improvizacije ovde ne postoji.
Čini mi se da ne postiji brži i precizniji način u opisivanju razlike izmedju Srbije i Švajcarske od te rečenice: "Ta vrsta improvizacije ovde ne postoji".
Kad neki Srbin sanja o tome kako država treba da izgleda uglavnom pomene: da je dobro organizovana, da sve funkcioniše i da se unapred zna, da postoje zakoni koji se primenjuju i koji važe za sve…
Budući da se u mojoj verziji sedmodnevnog gostovanja, u Švajcarskoj govorio isključivo srpski jezik i da sam jeo razne vojvodjanske specijalitete, pogubne za srce i pogodne za probijanje gornje granice holesterola, da su mi kao gostu kupovali čak i flašu vode, kartu za tramvaj… da mi se nadje, a da se kojim slučajem ne potrošim, moglo bi se reći da sam se našao u zemlji o kakvoj se u Srbiji odavno sanja.
Svašta u Cirihu može da se vidi, u mnogo čemu može da se uživa i kasnije pepričava. Ipak, od svega, najviše pričam o ljudima koje sam upoznao. Neobični su. Neobično velikog srca, ili sam ja zaboravio kakvi ljudi mogu biti. Anglosaksonski izraz koji se od ne tako davno koristi – VIP, u Srbiji postoji odavno i sve njegove sastojke sadrži ga reč - gost. Za Vladu Zahoreca i Jovicu Rajića ja sam bio taj - VIP. Vlada sa povredjenom nogom ni jednog trenutka ne kaže da je umoran i peške sa mnom predje desetak kilometara samo da bi mi pokazao grob Tomasa Mana. Drugog dana posle upoznavanja Jovica mi tutne u ruku ključ od svog stana i kao roditelj opiše gde šta stoji od hrane, šta je skuvao za mene, gde je to ostavio...
Jedan grad je najbolje upoznati pešačeći, a da je bilo samo po Vladinom i Jocinom, Cirih nikada ne bih upoznao, a ponajmanje fotografisao. I tu dolazimo do jednog za mene jako važnog detalja. Tri godine posle gotovo potpunog odsustva iz fotografije ponovo sam u prilici da fotografišem. Osećam se kao pre trideset godina kada sam snimao mnogo i dobro. I sada to radim kao tada. Razvijeni filmovi obećavaju. Posle mnogo vremena nove kolekcije fotografija su preda mnom.
Galerija u ulici Hotingen je ogroman prostor primereniji nacionalnoj galeriji nego društvu amatera i ljubitelja umetnosti. Kada bih izložio sve svoje radove teško da bih "pokrio" polovinu prostora. Dok ulazim u nju sačekuju me radovi dece i slike ovdašnjih amatera sa jugoslovenskih prostora. Raduje me ta mala Jugoslavija. Lepo se družimo, baš onako kako to naša generacija pamti, a pamti lepe stvari.
Dan, dva pre nego što sam pošao za Cirih jedan kolega me je pomalo panično pitao da li znam gde idem.
– Kako to misliš?
– Jesi li ti video njihov sajt?
– Jesam, što?
– Pa, oni su amateri.
– Misliš da ću ako izlažem sa njima biti lošiji majstor fotografije? Mogao bih samo da budem lošiji čovek i umetnik ako bi njihov amaterizam video kao nešto što bi isključilo da dam sve od sebe i pružim ono najbolje što imam.
Dok čistim stakla od ramova za moje fotografije pomalo mi je krivo što sam na dobijeni prostor jedva smestio 21 fotografiju koliko sam poneo, što nisam postavku mogao da uradim onako kako sam zamislio. Ipak, zadovoljan sam kao retko kada. Šta mi vredi galerijski prostor u Srbiji u kojem smestim 50 fotografija po svetskim standardima kada mi na otvaranje dodju političari, zbunjene novinarke, poznanici, saradnici i masa nekog meni nepoznatog sveta medju kojem ima samo nekoliko ljudi koji vole umentost i poznaju fotografiju. Galerija u ulici Hotingen je tolika da u njoj nikada ne može da bude gužva ali u njoj su samo ljudi koji vole slike, bilo da su nastale fotografskom ili slikarskom tehnikom. Mi se odlično razumemo i dišemo na isti način. To što radimo žiriji i stručnjaci ne ocenjuju na isti način, ali to je manje važno. Njihvo mišljenje nas i tako nije spojilo već način na koji doživljavamo svet oko sebe. Dok je Vlada te večeri otvarao izložbe fotografija, znao sam da se nalazim na pravom mestu, okružen pravim ljudima. Na mojim ranijim izložbama, tih pravih nikada nije bilo tako mnogo.

Zoran Đorđević